Ђорђе Тасић (Врање, 1892-Београд, 1944), дипломирао Правни факултет у Београду (1919), где је и докторирао (1920). Био доцент на Правном факултету у Суботици (1920-22), па ванредни професор (1922), у ком звању прелази на Правни факултет у Љубљани (1922), где затим бива изабран за редовног професора (1925). Професор Правног факултета у Београду постаје 1930, а затим и његов декан (1938). Био главни уредник Архива за правне и друштвене науке (1940). По доласку окупатора, Тасић је удаљен са Универзитета (1941), а затим хапшен (1941), заточен у Бањички логор (од јануара 1943), где је најзад и стрељан (августа 1944). Објавио преко три стотине радова у најугледнијим часописима у земљи и иностранству. Књиге: Проблем оправдања државе (1920), Одговорност државе по принципу једнакости терета (1921), Правне расправе (1921), Један покушај поделе државних функција у формалном и материјалном смислу (1926), Три расправе из јавног права (1933, више издања), Увод у правне науке (1933, више издања), Савремени политички систем и схватање о држави (1936).
Заслуге Ђорђа Тасића за утемељење и развој социологије у Србији су немерљиве. Био је оснивач и председник првог правог социолошког друштва у Србији – Друштва за социологију и друштвене науке (1935). Био је оснивач и главни уредник Социолошког прегледа (1938), који и данас излази као часопис Српског социолошког друштва. Био је, после Слободана Јовановића, управник Института за социологију, економију и статистику (1940), првог социолошког института у Србији. Био је и први шеф Одсека за социологију у том институту, од његовог оснивања (1939). Био је редовни члан Међународног института за социологију, са седиштем у Паризу, учествујући с рефератима на његовим међународним конгресима (1933, 1935, 1937). Био је иницијатор и помагач искуствених социолошких истраживања на српском селу. Био је први професор који је на основним студијама Правног факултета у Београду држао предавања из предмета Општа социологија, за студенте прве године права (1940/41). Поред тога, Тасић је, заједно са Слободаном Јовановићем и Јованом Ђорђевићем, држао и семинар из Социологије и Филозофије права за докторанде Правног факултета (1938/39 и 1939/1940, а 1940/1941. само са Ј. Ђорђевићем), а сам је држао течај „Американска социологија“ (1939/1940), и тако био први професор који је српске студенте систематски уводио у студије америчке социологије. Његова трагична и прерана смрт онемогућила га је да заврши рад „на једном теоријском уводу у социологију“ (М. Митровић, 125) који је требало да буде круна стваралаштва читаве предратне београдске школе правника-социолога. „У нашој социологији био је пре свега пионир(…), оснивач једне социолошке школе (…)која, нажалост, није могла да се развије даље од самог почетка“ (Р. Лукић).