Слободан Антонић (Београд, 1959), дипломирао (1982) и магистрирао (1988) на Факултету политичких наука у Београду, а докторирао социологију на Филозофском факултету у Београду (1995). Радио као аналитичар у Републичкој конференцији Савеза социјалистичке омладине Србије (1985-1989), као истраживач у Институту за политичке студије у Београду (1990-1996), предавао социологију на Филозофском факултету у Новом Саду (1996-2001), а од 2001. је запослен на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду (доцент 2001, ванредни професор 2006, редовни професор 2011). Обављао дужности Управника одељења за социологију (2006-2010) и главног уредника Социолошког прегледа (2006-2009). Био председник Српског социолошког друштва 2009-2013. Један је од оснивача (1994) и уредника Нове српске политичке мисли (НСПМ). Књиге: Изазови историјске социологије (1995), Заробљена земља (2002), Нација у струјама прошлости (2003), Гутање жаба (2005), Елита, грађанство и слаба држава (2006), Срби и «Евро-Срби (2007), Консолидација демократских установа у Србији после 2000. године (2007; коаутор Душан Павловић), Вајмарска Србија (2008), Културни рат у Србији (2008), Искушења радикалног феминизма (2011), Вишијевска Србија (2011), Транзициони скакавци (2011), Лоша бесконачност (2012), Ђаво историја и феминизам (2012), На бриселским шинама (2013), Моћ и сексуалност: социологија геј покрета (2014, прво и друго издање) за коју је добио престижну награду ССД “Војин Милић” за најбољу социолошку књигу објављену у тој години, Још није готово: Милошевић (2015), Демонтажа културе: прилози за социологију српског друштва (2016).