Милан Брдар (Рума, 1952), дипломирао на Филозофском факултету у Београду (1979), где је и докторирао (1998). Радио у Институту друштвених наука (1981–2000), био професор на Филозофском факултету у Новом Саду (предмети Филозофска методологија и Општа социологија, редовни професор 2006), предавао на Мегатренд Универзитету (2008-2010), сада ради у Институту друштвених наука, као научни саветник. Био је уредник у часописима: Гледишта (1983-1989), Theoria (1984-1986), Социолошки преглед (1994-1996. и 2002-2011), а главни уредник Социолошког прегледа 1996-1998. Био је председник Српског филозофског друштва (1997-2000), заменик Министра просвете и спорта (2004), саветник Премијера Републике Србије за питања просвете и културе (2005), заменик Министра вера у Влади РС (2007-2008). Књиге: Критика филозофије и методологије друштвених наука у делу Карла Р. Попера (1981), Праксис одисеја: студија настанка бољшевичког тоталитаризма 1917–1923. (2000), Праксис одисеја: студија настанка бољшевичког тоталитаризма 1923–1929. (2001) – награда Српске речи за књигу године 2001, Филозофија у Дишановом писоару: Постмодерни пресек ХХ-вековне филозофије (2002) – награда Другог програма Радио Београда за књигу године из филозофије 2003, Узалудан позив: Социологија знања између идеологије и саморефлексије – случај Карла Манхајма и Просветитељства (2005), Српска транзициона Илијада: Апорије демократског преображаја Србије у геополитичком контексту (2007), Поуке скромности: Карл Попер, отворено друштво, наука и филозофија (2008), Unjust Honoris Causa: A Chronicle of a Most Peculiar Academic Dishonor (2011, у коауторству с Александром Јокићем). Бавио се преводилаштвом, превео: Edwards, M. W. Foley, and M. Diani (прир.), После Токвила: Грађанско друштво и друштвени капитал у упоредној перспективи (2003), Талкот Парсонс, Друштвени систем и други есеји (2009) – награда „Милош Н. Ђурић“ за превод године.